(Obavezno uz temu iz „Grlom u jagode“…)

Tog 16. maja davne 2014…

Za nekoga već a za nekoga tek, ali prošlo je više od dva meseca dok mi još uvek prečesto razmišljamo o tome. Iako su stručnjaci utvrdili da nema opasnosti od zaraze, većina nas je inficirana maničnom, postpoplavnom depresijom…

O poplavama se već govori kao o nekoj mitskoj pošasti (makar tako o njima govore oni koji ih nisu osetili) a mi uporno ćutimo, sređujemo svoje domove, lokale, dvorišta, imanja, pitamo se da li će naša deca imati sutra šta da jedu, kako to da neko odlazi na more i otkud lubenice sada kada im nije vreme, još nije leto… Nažalost leto je odavno počelo i nije nas čekalo dok smo mi bili prezauzeti struganjem blata sa dragih uspomena da bismo ga primetili. Leto je počelo i završiće se. Vreme, priroda i život neće stati zbog nas, proći će još mnoga leta, ostaće samo lament u svakodnevnim razgovorima i taj neprijatni miris u nozdrvama.

Gledano iz drugog ugla, izgledaće kao da samo savršeno jaki nastavili dalje i stameno podneli sve… uz veliku dozu humora, uvek izgleda kao da je sve u redu. Prvih nekoliko dana glavna zabava bila nam je pokušaj da se setimo nečeg što nam je značilo, a nije potopljeno. Navodili bismo svaki objekat koji nam padne na pamet i kroz zbunjeni smeh zaključivali  kao da je to potpuno prirodno: „Jaooo pa i to je poplavljeno…ha ha ha. A ono…?“, i tako u nedogled.

Kada smo se tog jutra probudili, neobično uznemireni i nepotrebno rano, umesto uobičajenog prizora male ulice koja se budi i mirisima iz pekare na uglu, dočekala nas je venecijanska scenografija. U tom trenutku sve je delovalo tako nerealno i gotovo smešno. Međutim, bilo je jezivo teško zamisliti ljude čiji je san prekinula nemirna voda koja im je dotakla stopala i još teže, misliti o onima koji se možda nisu probudili…

Nemoguće je razmišljati racionalno u trenucima dok bujica uskovitlanih vodenih struja obara i nosi ljude, prevrće retke čamce a čovek na sred raskrsnice do grla u vodi vrišti, preklinje i urla: „Trudnica, trudnica! Upomoć, molim vas, trudna žena se porađa!“. Ili dok baka na prozoru preko puta čeka da se voda podigne još samo malo i time uništi njeno jedino utočište.

A jeziva kiša, koju inače toliko volim, ponovo počinje…

U svemu tome ja ne mogu nikome da pomognem, ne možemo ništa da uradimo. Sve što mogu je da pokušam što bolje da zapamtim taj trenutak i stavim ga u priču ili film. Očekujem da ću se svakog trenutka probuditi…

Zajedno pokušavamo da se setimo svih stihova koji pevaju o poplavi i kiši i vodi. U glavi mi odzvanja glas Milana Mladenovića: „Ti znaš, ti znaš, voda nosi sve…“, u etru odjekuju sirene potopljenih automobila, u daljini vrisak beznadežnih ljudi…

Grize me savest što sam prethodnog dana rekla da kiša ne pada bez razloga toliko, da pokušava nešto da nam kaže, ali smo za njene reči gluvi i da će padati sve dok ne shvatimo poruku…

U redu je, shvatili smo. Sve smo razumeli. Možeš da prestaneš, molim te.

A.R.