Meni je najgore što sam izgubila medalju.

Meni je najgore što mi se rodila sestra.

Meni je najgore što ne umem da crtam.

Šta da vam kažem gospođo, bilo je grozno. Svuda voda, a mi na prvom spratu, ne bismo se udavili, ali svuda  voda, a nema cigara pa reko, ajmo i mi. Pa malo kod prijatelja u Meljak, primili nas prijatelji još kako ljudski, nemam reč da kažem. Pa kad se voda spustila, a mi nazad.

Ovo dete je dobro, on nema majku. A odakle ti to znaš, je li ti on reko ili drugi? A tako, ti mu rekla da dovede majku, a on ti reko da je nema,  pa nema poginula, al pre ovoga svega. Ostali on i sestra, pazi ih otac, pazi i druga baba šta ćeš. Sad joj bio rođendan, sad dvanaestog. Oprosti što plačem. Ima gore od poplave. Nego, jel ti smeta ovaj moj, on kući ne bi dolazio nego po ceo dan ovde.

Da ti kažem, ne ljutiš se, mlada si, pa ja s tobom odma na ti. Vidiš ti ovu zgradu? Ne ovu prvu, što je vidiš, nego onu iza na ge. E, slušaj da ti kažem, mi smo ti tu, na prizemlju. Kad je počela voda da se penje, ja uzela dete, pa se popela kod komšija na treći. Meni ko da je nešto reklo ja par dana pre toga išla u nabavku, mislim inače bih išla u nabavku, ali sad meni nešto ko da je reklo – kupuj dugotrajno! I ja ti tu nakupujem salame, kobasice, tvrde sireve, krekere i sve sam to odvukla kod komšije na treći. I tu smo ja i dete proveli dva dana. Pa ne evakuišu nas, zato što ne mogu da nas evakuišu. Razumeš, tu ispod naše zgrade se otvorile šahte od kanalizacije, vodovoda, pojma nemam, tu virovi, ne mož da se priđe. Te ja osmotrim i vidim da evakuišu iz one druge zgrade, ove što ti kažem, na ge. I mi se popnemo, ja i dete i još taj komšija sa trećeg, mlađi čovek, ovi stariji neće da se mrdnu, te se mi tako popnemo na vrh ove naše zgrade, vidiš ove ovde, izađemo skroz na krov pa preskočimo na krov od one iza. Pa lepo preskočimo, ne veruješ? Ova moja nije htela da skoči, tu sam morala malo da je poteram, poteraj i ti, ta ti ume svašta, nego je stidljiva. Nije ni čudo, to niko ne bi verovao šta je ovde bilo.

Znaš kako su me spasili? Mene nije vojska i to. Mene neki ribar, nije on ništa ni hteo da spašava nego seo čovek u čamac da peca negde oko Šapca. I donese ga Sava tačno pred moju zgradu, vidim ja čovek malo ko zbunjen kruži između zgrada, ja izađem na balkon pitam: jestel vi za evakuaciju? On kaže: jel treba? Reko: treba. I mi uđemo, ja i dvoje dece. I on nas odveze, tamo kod škole. Da ti nešto kažem, ovde je svašta bilo možda su i te antene, odakle znam. Kako koje, pa one iz Barajeva. A sad je dobro, čekamo da se osuši kako svima tako i nama. A ova moja mala, što voli da dolazi u šator ona bi po ceo dan nego ja joj ne dam, mislim se da ne dosađuje.

Dobar dan, da vas pitam šta je ovo? Jel to samo za poplavljene? Aha, humanitarno. A jel besplatno? Znači, može da dođe samo pre podne. Aha, vi pijete kafu od dvanaest do jedan. Pa to, odmarate se morate neka, imate i vi dušu nije lako s ovolikom decom. A da vas pitam ako nije nepristojno, jeste li vi plaćene za ovaj posao? A odakle ste? A za Beograd ima posla u Obrenovcu, a za Obrenovčane nema. Tako uvek bilo. Pa dobro, dovešću ja dete sutra pre podne.

Nas su prevezli u gumenom čamcu. Došao po nas muž. U stanu bile ja i svekrva, živimo u zajednici troje dece i najmlađi, beba. I moj muž rekao da dođu i da nas  spasu. I mi ušli u čamac, ne pitaj. Čamac za desetoro, a nas u čamcu dvadesetoro. U neka doba zakačismo se za nešto. Da l’ je bio krov od auta, da l’ šta je Bog te pita, tek čamac poče da se izduvava, ostale samo one kobasice, a odozdo nadire voda, mi u vodi do kolena. Moj muž se okreće, pa mi kaže: zar baš ja da vas udavim?  Ali smo nekako uspeli da dođemo do drugog čamca, pa su nas prebacivali, a mi mokri i smrznuti, meni se noge zaledile, treba da preskočim iz čamca u čamac, a neće da mi pridrži onaj vozač. Ja mu kažem: primakni mi, stojim jednom nogom u jednom čamcu a zakoračila drugom da preskočim, a on neće. Da l’ neće, da l’ ne ume tek priskoči neki drugi, te se ja nekako prebacih. A ona ti voli balet. Sin neće da dolazi, on je za fudbal baš kažu da je talentovan.

Mi smo se vratili odmah. Šta da vam kažem, mi na prizemlju, voda do garnišni sve propalo, otpale pločice u kupatilu, a nemamo ni ve ce. Pa idemo kod komšija, oni nam dali ključ njihovo je bilo novo kupatilo, taman renovirali tako da im nisu otpale pločice. Uspeli su i mašinu za veš da spasu  dok je voda nadirala oni izneli stvari na medjusprat, na hodnik, na stepenice. Tako da sad koristimo i tu njihovu mašinu. Oni se nisu vratili, mi jesmo. Mi smo dva dana proveli kod nekih rođaka, a ne možeš ni ljudima da se navališ duže, nije zgodno, te smo se vratili. Kako? Užasno, al neću da plačem. Sve uništeno, ništa više nemam, al nismo hteli u kolektivni centar, hteli smo da budemo na svome, i zajedno, pa kako nam bude. A što tebe ova deca ovoliko prekidaju? Jesu li i moja ovoliko dosadna? Ja mojima nisam dala da me prekidaju kad s nekim pričam, ni dok su bili mali, a ne ovi… ne znam ni gde sam stala. A saglasna, jesam, što da ne, nek se slika. Da potpišem? Evo… auh, pade olovka. Neka, ja ću. Lepo mi suze same idu, da je prema meni još neko tako fin ko što ste vi. Ne date mi da dignem olovku. Ova moja samo o vama priča. Te šator, te šta se radi u šatoru, te kad će ponovo, te da se ne zatvori. Oće ona da pomogne, oće. I kod kuće ja na nju mogu da se oslonim. Slobodno ti nju da angažuješ, oće ona.

Ja sam ti sine, srčani bolesnik. Sve ću da ti ispričam, a posle neka ti priča njihova majka, moja ćerka. Jeste, to su mi od ćerke, sina nemam. Tako meni neko kuca, kasno, jedanaest, već se zgrada ispraznila. To je ono prvo veče kad je sve bilo. Ja nisam htela da se evakuišem. Meni se nešto sve dosadilo, ja sam izbeglica i htela sam samo da umrem, da se više završi. A kuću ponovo da ostavljam, to ne. Ne ponovo. A nisam vazda ovakva bila, u mene je bila velika snaga i ja sam sve mogla, a moja ćerka ništa nije na mene, da ti ja kažem. I to mi je žao, a njih dve, ih, one bi ti po ceo dan ovde bile, ustaju u šest samo da ne zakasne.

Verujte, da sam ja sama žena. Ja sam sama na ovome svetu. I ja ništa ni od koga ne tražim, niti imam na koga da se oslonim, do li na samu sebe. Ja nikoga nemam da mi pomogne. I nisam ja ko neke što samo traže socijalnu pomoć, pa da onda ništa ne moraju da rade. Ne gospođo, ja hoću da svojoj deci zaradim šta im treba. Meni samo treba da mi ih neko čuva dok sam ja na poslu. Radim od osam ujutru do osam uveče. Pa, dobro kod vas do četiri, a posle odu kući i tamo me sačekaju. Kako mislite ne radite ceo dan, Unicefov šator radi ceo dan. Pa ne mogu tamo da ih vodim, ne odgovara mi zbog prevoza. A, da im spakujem po sendvič, pa onda da oni to pojedu samo neka budu kod vas.  A jel znate vi kako je u kolektivnom centru? Tamo nije ni za svinje, tamo mi se dete razbolelo od splačina kojima su nas hranili. Eto, ako me vi odbijete ja ću decu da odvedem u kolektivni centar, to je jedino što mi preostaje, pa će se tamo naći neko da ih čuva. Jel to hoćete? Moje dete vas udarilo? To je sigurno zbog poplave, pre nije bio takav.

Ja sam vam gospođo, najsrećnija žena u Obrenovcu! Baš da vidim jel ima neko srećniji od mene. Čudite se? Ja sam nagovorila muža te smo prošle godine u oktobru prodali kuću u Velikom Polju i preselili se u Obrenovac, kupili stan na prvom spratu! Da li vi to verujete? A tamo u Velikom Polju, tamo je sad voda do grla. Sve propalo. A ovde prvi sprat i ništa! Zamislite vi to moje čulo.

A  poplava, nije mi prvi put. Mnogo mi je pomoglo moje prethodno iskustvo iz Jaše Tomića. Da, ovde sam došao iz Jaše Tomića, kad sam tamo bio poplavljen. Ja sam iskusan u poplavama. Tu je najvažnije da znaš da je sve privremeno. Mislim, i voda i kolektivni centar i kome je ostala kuća, to je isto privremeno, i ko ima poso i to je privremeno, sve je privremeno i nema nikakve sigurnosti. Mene to teši. To znači da povremeno, može da bude i dobro. Mora i nesreća da bude privremeno.

Nisam nikome rekla, ali vi ste me nešto lepo pitali. Jeste jedinac je, ali ne zadugo. Ja sam u drugom mesecu trudnoće.

Ja sam nacrtao žuto sunce. Pre nisam znao.

Ja sam došla da vam se zahvalim. Mojoj ćerki je postalo drago što se budi, jer zna da vi otvarate pa može kod vas. Ispričala mi je i za medalju. Kako sad vi ne znate kakvu medalju. Pa ona je zaradila medalju za drugo mesto na Rolerijadi na Adi u Beogradu. To je bilo pre poplave, jasno. I tu je medalju ona izgubila, zajedno sa svim ostalim vi ne znate, to niko na ovom svetu ne zna, da smo mi sve izgubili nama je sve upropašćeno, mi ništa od naših stvari nemamo. I ona mi je rekla da ste joj vi ovde napravili tu medalju, od zlatnog papira i sve napisali, za osvojeno drugo mesto i sve. Kaže da je ko prava, i mila joj je ko da je  prava. A vaša koleginica niste vi. Dobro se toga setila vaša koleginica, jer je moje dete do sad bilo utučeno i ničim nisam mogla da je oraspoložim, a sad mi je rekla: ako sam ja napravila ponovo moju medalju, mi ćemo sve moći ponovo, pa da vas pitam, ako znate kakve majstore vi ili vaša koleginica, meni bi trebao dobar stolar i vodoinstalater, to je sve sad zauzeto…

Ja sam ona zmija. Znaš ti dobro koja, ona sto je viđena iza toaleta. Nikad se nismo upoznale pa da se predstavim, ovde me zovu ribarica. Ja sam ona sto šišti i šuška, al nije opasna, a tebe je svejedno ladan znoj oblivao od straha da ću se negde pojaviti. Samo da ti kažem da sam se ušunjala jednom, kad nije bilo nikoga. Lep šator. I meni se svidela ona medalja.

——————————————————————————————-

Svedočanstva preneta od strane supervizorke – Ivane Bulatović iz jednog Kutka za decu u Obrenovcu.

O Kutku:

Kutak pruža sigurno okruženje i uslove za rast, razvoj, učenje, igru i jačanje rezilijentnosti dece i mladih iz mesta pogodjenih poplavama u Srbiji.Organizacija Save the Children u saradnji sa Centrom za integraciju mladih (Svratište za decu) iz Beograda zajedno sa lokalnim partnerima organizuje pomoć i podršku ugroženoj deci u Obrenovcu, Lazarevcu i Beogradu kroz realizaciju aktivnosti Kutka za decu. Kutak za decu je način direktnog rada sa decom koji Save the Children provodi širom sveta, kada god dodje do neke krizne situacije, čime se nastoji hitno obezbediti siguran prostor gde deca mogu biti sklonjena i bezbedna, kada postoji bilo kakva opasnost ili rizik po njihovo psiho-fizičko zdravlje i sigurnost. Zajedno sa Centrom za gradjansko delovanje iz Obrenovca, aktivnosti Kutka za decu se realizuju na osam lokacija, a u saradnji sa lokalnim partnerima iz Lazarevca – Romskim ženskim centrom i udruženjem „Rom“ na još tri lokacije.