Poplava je u prvim danima donela mnogo tišine, iščekivanja i praznog hoda. Tehnika je otkazala, baterije su cvilele i skoro smo svi bili u mraku. Izvlačili smo sveće za koje nismo ni znali da ih imamo. Tražili upaljače, sijalice, čak smo negde našli i plinsku bocu (doduše praznu). Naviknuti na telefone koji neprestano zvone, kompjutere, društvene mreže, vratili smo se par decenija u nazad. Bili smo primorani da pričamo. Izvukli smo karte i krenuli od tablića, remija, pa do mau-mau.

Ulica je tada već bila poplavljena i voda je stigla do ulaza u zgradu. Do nas su stizale samo informacije: voda tek nadolazi, noćas će biti najveći talas, probijena je brana, samo da preživimo noćas… I tako svaki dan.

Hodnici su postali glavno mesto okupljanja. Postavljene su sveće, poneka stolica i priča je tekla sam od sebe. Famozna ’81. i reči: „Ma, neće…“.

Svako je imao nekoga ko je negde, daleko bez kontakta. Možda je to zgrada, dve, drugi kraj Obrenovca, ali voda je učinila da sve izgleda previše daleko i nedostižno. Dani su i prolazili, ali su svi strepeli od noći. Tada bi se čula amfibija, helikopter. Čamci puni ljudi, stisnutih. Poneko dete, poneka beba. „Pazi, auto!“ i poneki prevrnuti čamac. Dozivanje upomoć, krici, jauci. I primirje.

A ti si zarobljen, bespomoćan. Čučiš i čekaš da bude gotovo. Da otvoriš oči i ponovo vidiš ljude, srećne kako koračaju ovom ulicom, klince na livadici…

Postoji nešto sjajno u vezi sa akustičnim klavirom. Ne zavisiš od struje. Pa tako, kada je sve otkazalo, kada su utihnule vesti, Pink i reklame, na red je došao Rahmanjinov, Čajkovski, Šopen i starogradske, pomalo zaboravljene, melodije. Muzika je nadjačala zvuke koji su dopirali od spolja, zauzela um. Asocirala na stare uspomene i učinila da na tenutak svi zaborave kako polako nestaje hrane, pijaće vode… Stege zbog nemogućnosti da išta urade bi popustile. Barem na kratko, svi bi odahnuli.

Možda bi otišli na neko lepše, mirnije mesto. Možda je neko zapevao, zaigrao, zaplakao ili se pak nasmejao. Svako drugačije preživljava i zaboravlja. „Znam da čim osvane zora svi snovi će proći, sobom ih odnosi tama kad nestane noć… ali ja želim da sanjam plavetnilo neba…“.

U neko doba, komšinica mi kuca na vrata. Izvinjava se. Pita me da li bih mogla da sviram malo glasnije. Ona i deda slabije čuju.

Sara Stevanović