„Zajedno možemo više“ je naziv kampanje kojom želimo da edukujemo i motivišemo mlade i širu populaciju o tome zašto je filantropija važna; informišemo ih na koje načine mogu doprineti dobrobiti drugih ljudi i svojoj sredini; promovišemo vrednosti solidarnosti i jačanje duha zajednice.
U martu je naša fondacija organizovala radionice na temu solidarnosti i dobročinstva u dve osnovne škole u Obrenovcu. Nakon radionica nekoliko učenika je sa nama podelilo njihovo razumevanje pojma solidarnosti i filantropije.
Evo kako Vukša Jovović razume solidarnost i dobročinstvo.
„Početak marta 2020. godine je bio uobičajen. Drugo polugodište je trajalo, moj rođendan se približavao. Slušao sam vesti o nepoznatom virusu, ali virus je bio daleko, čak u Kini… Moja kuma nas je izveštavala o svemu što se dešava u Kini. O praznim ulicama, strahu od virusa, pa čak i o volonterima zajednica u svemirskim odelima, koji pomažu ljudima.
Odjednom su mi otkazani treninzi, prestao sam da idem normalno u školu, i svi smo se zatvorili u kuće, jer se nepoznati virus Korona pojavio u mom gradu. Tada je sve postalo drugačije, a naredni dani su bili jako čudni. Sve je počelo da mi nedostaje: moji drugari, vožnja bicikla, pa čak i normalan odlazak u prodavnicu. Sa druge strane mnogi rođaci su počeli svaki dan da nas zovu telefonom, da pitaju za zdravlje, i to baš oni sa kojima nikad nemamo vremena da se vidimo, ili su previše daleko da bi smo se družili.
Zbližili smo se. Moji roditelji su se organizovali da pomognu nekoj porodici, ali nisu mnogo pričali o tome. Mene su poslali jednom da obiđem komšije penzionere u zgradi, a posle sam to svakog drugog dana i sam počeo da radim. Išao sam u kupovinu umesto njih, a njima su trebale baš neke sitnice. Obilazio sam stalno moju babu i mog dedu, koji zbog virusa nisu smeli da izlaze iz kuće. Njima je ponajviše trebalo da dođem ispred prozora, javim se i mahnem. To im je bio glavni događaj dana.
I nisam se samo ja ponašao drugačije. Dok sam stajao u dugačkom redu ispred jedne prodavnice, primetio sam čoveka koji svaki dan prosi. U normalnim danima samo bi neko obratio pažnju na njega, a neki su čak i gunđali. Međutim, primetio sam da su skoro svi ljudi iz prepunih kesa redovno uzimali kifle, grickalice i davali mu. Meni ga je bilo žao, jer je on po ceo dan sedeo u invalidskim kolicima, na tom mestu. Jednog jako toplog dana sam stajao u redu sa maskom i rukavicama, i čekao dozvolu da uđem u prodavnicu. Brojao sam koliko je ljudi ispred mene, kako bih što pre završio kupovinu. On mi se obratio i zamolio da mu kupim vodu, što sam naravno i uradio. Dao sam mu vodu po izlasku, a on me je pogledao sa velikom zahvalnošću, kao da sam uradio nešto veliko, a ne samo dao flašicu vode. Bio sam jako srećan, jer sam nekom pomogao.
Uvek ću se truditi da učinim nešto dobro i pomognem, jer je to baš lep osećaj“.
Fondacija za mlade Obrenovca ovu kampanju realizuje u okviru projekta podržanog na konkursu “Slavimo filantropiju” Fondacije Ana i Vlade Divac, uz finansijsku podršku USAID-a.